02
Dali ste ikada pomislili na koga se možete osloniti, dali postoji takva osoba u vašem životu, ja sam nedavno shvatila da nisam sama, ima ljudi koji su voljni misliti na nekoga osim na sebe. To je jedan veliki plus barem što se mene tiče jer sam većinom prepuštena sama sebi. Nije da se moji ne brinu, nego nisu mi u stanju pomoči, previše su pod nekim pritiskom pa kad je neko u problemu samo se okrene novi list, a ne teži se nekoj izlaznoj situaciji. Kad sam doma objavila vijest, stara, je pobijelila, stari pincetu u drhtave ruke, buraz viče nek se maknu jel on vidi bolje, i pojeli me skoro.
Današnji pomoćnici iz stvarnog života su bili moja Mateja i Damir. Srećom nije bilo ništa strašno ali meni je bilo potrebno da se uz mene nađu ljudi od povjerenja. U ovoj tragikomičnoj situaciji su bili su mi ogromna pomoć, ja bi od straha vjerojatno infarkt zaradila.
Dakle zapela mi kost od piceka… hm, kako? Ni ja ne znam jedna mala sitna mrvica od kosti se prikrila u zalogaju i bila je dovoljna da mi se zabode iza mandule… koji odvratan osjećaj, neopisiv, ne znam kaj bi bilo da je bila malo veća, vjerojatno ja nebi bila tu, al Damir je sa Matejom došao za čas i odosmo na hitnu. Pregled je bio još gori od osjećaja kosti u grlu, jedan dragi doktor mi je sa pincetom čačkao po mandulama što je izazivalo napadaje kašlja i u par navrata je bio skoro rigoleto, pa je neko ogledalce tipa zubarskog zapiknuo u moja usta i maltene mi do želuca gledao, veli on ja vam ništa ne mogu naći. Ali dok je on zapikavao meni instrumente po ustima, koščica se pomaknula i otputovala…
Matejica i Damir su sve na šalu okretali, fala bogu, jer nisam mislila na neke katastrofe. Sjećam se da je Damir rekao nešto kao nemoj jesti avijaciju više, baš kad mi je doc, gurao špiglec i sav se zadubio u moju potencijalnu katastrofu, a ja sam skoro i to progutala, jer sam se skoro nasmijala…
Dakle sve je bilo ok, ali kaj sam se prestravila, užas…
Ljudi vi ste moj spas, hvala.