Prije sam nadobudno znala šiziti jer je toliko toga trebalo biti a tako je malo vremena. Sada, puštam sve da ide onako kako ide… dok ne odlučim zagristi! A kada ja zagrizem onda ostaje otisak zuba. Kako bi rekao jedan pizza majstor, korak po korak i sve u svoje vrijeme! Još nije vrijeme… očito! Ljudi se ponašaju po vrlo dobro naučenoj podlozi zvanoj lako ćemo! Bitna im je količina a ne kvaliteta.  A po drugoj strani da je i barem te količine… Na početku, davno prije… zacrtala sam jedan cilj koji definitvno nije nemoguć, zar ne? Cilj mi je pa blago rećeno, gotovo savršenstvo. Znam da ono ne postoji ali više ovako ne mogu. Srce i duša me boli kada vidim oskvrnjavanje sna tuđom bolesnom ideologijom. Gade mi se ljudi pokvarenog pogleda i sjebanih, bolesnih misli. Gadi mi se sadizam… ali ja puštam. I čekam. Čekam trenutak kada ću moći zagristi i kada stisak neću pustiti. Nisam godine kreativnosti i mašte odhebala u vjetar… a ne, pa bila bi shebano glupa. Krivo mi je, jer znam da može bolje i da postoji bolje… zašto se čeka neznam. Stavit ću ja sve na papir da ne bude zabune slućajno. Ne tražim izgovore, ne dajem dobro od sebe kada znam i njušim zlo… Ljudi su prokleti! Kako kažu, i definitivno ne lažu… Drži prijatelja blizu ali neprijatelja još bliže! Hvala, dobar savjet zlata vrijedi. Imam ih, neću lagati i sve ih treba držati baš tamo gdje pripadaju a da to ne znaju! Smatram ih neprijateljima jer ih prijateljima definitivno ne mogu zvati, a status koji sada imaju zaslužen je… “predivno” su se ponijeli prema meni. A ja kao ja, još sam tu i bit ću tu jer je prevelik entuzijazam i ambicija da bih od svog sna odustala bez borbe. San u mašti, mašta u snu… Laganini, korak po korak… because life is sweet for those who wait!

Posted: studeni 25th, 2008 under Moja riječ.
Comments: none